U savremenom sportu, posebno vrhunskom, figurira činjenica oko koje su saglasni svi, kako sami sportisti tako i stručnjaci iz njihovih stručnih štabova. Ta činjenica glasi: „Trenutno sportsko postignuće je sa 80-95% određeno trenutnim psihološkim statusom / psihološkom pripremljenošću / mentalnom snagom“. Da pojednostavimo: koliko će sportista od svoje sportske veštine uspeti da realizuje na konkretnom meču određeno je, čak do 95%, trenutnim mentalnim statusom, tj. psihološkim stavom/kontrolom sa kojim ulazi i porolazi kroz meč.

Svesnost o ovoj činjenici je jedan od razloga zbog kojih gotovo da je nemoguće sresti elitnog sportistu koji u svom trenažnom planu nema i plan „psihološke pripreme“.

Možda nam neće biti potpuno jasno zbog čega Australijski plivački olimpijski tim angažuje čak šest sportskih psihologa, zbog čega 99% Kanadskog olimpijskog tima najintenzivnije praktikuje „mentalni trening“, zašto čitava Kineska stonoteniska reprezentacija prolazi kroz psihološke pripreme, šta je razlog da u Nemačkoj zakonom bude propisano da svaki fudbalski tim u svojoj sistematizaciji predvidi i radno mesto „sportski psiholog“, zašto Anćeloti pri prelasku u Čelzi sa sobom vodi Bruna De Mikelisa, sportskog psihologa bez čijeg odobrenja nikom od fudbalera nije garantovan izlazak na teren … Jedno je sigurno, oni ne ignorišu činjenicu o značaju „psihološkog aspekta“. Možda rezultati pravdaju ovakav stav?

Na žalost, u domaćem sportu iza prigodne priče o „poljuljanom samopouzdanju“, „lošem fokusiranju“, „parališućoj tremi“, „prevelikom pritisku“… gotovo da ne postoji ozbiljna namera da se sa ovim psihološkim kvalitetima ozbiljnije pozabavi.

Razlog ovakvog stava, koji zanemaruje „mentalni trening“, leži prvenstveno u zabludama, predrasudama, nepoznavanju polja rada sportskog psihologa i onoga šta on može da učini za konkretnog takmičara/sportski tim.

EVO NEKIH NAJČEŠĆIH PREDRASUDA:

1. Predrasuda: Psihološke pripreme nemaju efekta, nisu korisne.

Istina: Psihološke pripreme značajno unapređuju sportsko postignuće i neizostavan su deo sportskog treninga.

Kada bi ste ovu predrasudu izrekli u prisustvu Rodžera Federera, nekada impulsivnog i psihološki nekontrolisanog tenisera – juniora, sigurno bi vas začuđeno pogledao. Ni Rafael Nadal ne bi mogao sakriti iznenađenje pred vašom naivnošću. Da ne govorimo o NBA igračima, atletičarima, strelcima, vrhunskim gimnastičarima, fudbalerima, stonoteniserima, skijašima, golferima …

2. Predrasuda: Sportski psiholog leči.

Istina: Sportski psiholog nije lekar već „učitelj“ i trener mentalnih veština.

Ova predrasuda je logična posledica pojave da su se sportski treneri koji su imali problem sa svojim takmičarima najčešće obraćali kliničkim psiholozima za pomoć. A klinički psiholozi, profesionalno orijentisani na lečenje, nisu baš mogli pronaći „nenormalnost“ , jer nenormalnost najčešće i nije realan razlog sportskog neuspeha. Ipak je svet vrhunskog sporta svet relativno zdravih, normalnih i pristojnih ljudi. Otuda ostade utisak o neuspešnosti „tretmana“ i „lečenja“ kao glavne delatnosti sportskog psihologa.

3. Predrasuda:Sportski psiholog samo testira.

Istina: Psihološko testiranje je samo početna faza u procesu dugotrajnih psiholoških priprema/mentalnog treninga.

Izvor ove predrasude je činjenica da je najveći broj sportista jedini kontakt sa sportskim psihologom ostvario u postupku redovnih periodičnih procena u državnim institucijama zaduženim za medicinu sporta. Relativno mali broj sportskih psihologa angažovanih u ovim ustanovama, sa jedne, i prilično veliki broj sportista koji su na njih upućeni, sa druge strane, ne ostavlja značajan prostor za bilo kakav obuhvatniji rad, osim onog najosnovnijeg, početnog, tj. psihološkog testiranja. Psihološko testiranje i prateći intervju, tzv. esploratvni intervju, samo su početni korak u dugotrajnom procesu psiholoških priprema. Sam čin testiranja i interpretiranja dobijenih testovnih rezultata nije nešto što će, samo po sebi, unaprediti kvalitet sportskog izvođenja. Svođenje čitave oblasti sportske psihologije na psihološko testiranje vodi ka pogrešnom zaključku da sportski psiholog i nije od neke realne koristi za postizanje boljih sportskih rezultata.

4. Predrasuda: Psihološke pripreme su samo za vrhunske sportiste

Istina: Psihološke pripreme su, u različitim vidovima, sastavni deo trenažnog procesa od najranijeg sportskog uzrasta do elitnog sporta.

U praksi se, paradoksalno, ispostavlja da elitni sportisti imaju najviše koristi od psiholoških priprema. Možda razlog za ovu činjenicu treba tražiti u nekim drugim osobinama vrhunskih sportista, npr. posvećenosti, koja čini da i „mentalnom treningu“ pristupaju potpuno predano i sistematski. Istina je da bi sa psihološkim pripremama trebalo, na adekvatan način, započeti još u najranijim uzrastima. Polaznici „sportskopsihološke edukacije“ podjednako bi trebalo da budu deca, budući takmičari, njihovi roditelji i treneri. Šampion se gradi od malih nogu.

5. Predrasuda: Psihološke pripreme su kratkotrajne

Istina: Psihološke pripreme se sprovode tokom čitave sportske karijere.

Psihološke pripreme,tj. mentalni trening, su proces koji se završava u trenutku kada ste doneli odluku da vam napredovanje u sportskoj veštini i takmičarski rezultat više nisu bitni. Do tada, kao trening tehnike i kondicije, „mentalni trening“ se podrazumeva. Drugim rečima, psihološka priprema je proces koji nema kraja, niti limita, koji je ciljan, sistematski, kontinuiran i praćen.