Zablude o sportskoj psihologiji i psihološkoj pripremi sportista

U savremenom sportu, posebno vrhunskom, figurira činjenica oko koje su saglasni svi, kako sami sportisti tako i stručnjaci iz njihovih stručnih štabova. Ta činjenica glasi: „Trenutno sportsko postignuće je sa 80-95% određeno trenutnim psihološkim statusom / psihološkom pripremljenošću / mentalnom snagom“. Da pojednostavimo: koliko će sportista od svoje sportske veštine uspeti da realizuje na konkretnom meču određeno je, čak do 95%, trenutnim mentalnim statusom, tj. psihološkim stavom/kontrolom sa kojim ulazi i porolazi kroz meč.

Svesnost o ovoj činjenici je jedan od razloga zbog kojih gotovo da je nemoguće sresti elitnog sportistu koji u svom trenažnom planu nema i plan „psihološke pripreme“.

Možda nam neće biti potpuno jasno zbog čega Australijski plivački olimpijski tim angažuje čak šest sportskih psihologa, zbog čega 99% Kanadskog olimpijskog tima najintenzivnije praktikuje „mentalni trening“, zašto čitava Kineska stonoteniska reprezentacija prolazi kroz psihološke pripreme, šta je razlog da u Nemačkoj zakonom bude propisano da svaki fudbalski tim u svojoj sistematizaciji predvidi i radno mesto „sportski psiholog“, zašto Anćeloti pri prelasku u Čelzi sa sobom vodi Bruna De Mikelisa, sportskog psihologa bez čijeg odobrenja nikom od fudbalera nije garantovan izlazak na teren … Jedno je sigurno, oni ne ignorišu činjenicu o značaju „psihološkog aspekta“. Možda rezultati pravdaju ovakav stav?

Na žalost, u domaćem sportu iza prigodne priče o „poljuljanom samopouzdanju“, „lošem fokusiranju“, „parališućoj tremi“, „prevelikom pritisku“… gotovo da ne postoji ozbiljna namera da se sa ovim psihološkim kvalitetima ozbiljnije pozabavi.

Razlog ovakvog stava, koji zanemaruje „mentalni trening“, leži prvenstveno u zabludama, predrasudama, nepoznavanju polja rada sportskog psihologa i onoga šta on može da učini za konkretnog takmičara/sportski tim.

EVO NEKIH NAJČEŠĆIH PREDRASUDA:

1. Predrasuda: Psihološke pripreme nemaju efekta, nisu korisne.

Istina: Psihološke pripreme značajno unapređuju sportsko postignuće i neizostavan su deo sportskog treninga.

Kada bi ste ovu predrasudu izrekli u prisustvu Rodžera Federera, nekada impulsivnog i psihološki nekontrolisanog tenisera – juniora, sigurno bi vas začuđeno pogledao. Ni Rafael Nadal ne bi mogao sakriti iznenađenje pred vašom naivnošću. Da ne govorimo o NBA igračima, atletičarima, strelcima, vrhunskim gimnastičarima, fudbalerima, stonoteniserima, skijašima, golferima …

2. Predrasuda: Sportski psiholog leči.

Istina: Sportski psiholog nije lekar već „učitelj“ i trener mentalnih veština.

Ova predrasuda je logična posledica pojave da su se sportski treneri koji su imali problem sa svojim takmičarima najčešće obraćali kliničkim psiholozima za pomoć. A klinički psiholozi, profesionalno orijentisani na lečenje, nisu baš mogli pronaći „nenormalnost“ , jer nenormalnost najčešće i nije realan razlog sportskog neuspeha. Ipak je svet vrhunskog sporta svet relativno zdravih, normalnih i pristojnih ljudi. Otuda ostade utisak o neuspešnosti „tretmana“ i „lečenja“ kao glavne delatnosti sportskog psihologa.

3. Predrasuda:Sportski psiholog samo testira.

Istina: Psihološko testiranje je samo početna faza u procesu dugotrajnih psiholoških priprema/mentalnog treninga.

Izvor ove predrasude je činjenica da je najveći broj sportista jedini kontakt sa sportskim psihologom ostvario u postupku redovnih periodičnih procena u državnim institucijama zaduženim za medicinu sporta. Relativno mali broj sportskih psihologa angažovanih u ovim ustanovama, sa jedne, i prilično veliki broj sportista koji su na njih upućeni, sa druge strane, ne ostavlja značajan prostor za bilo kakav obuhvatniji rad, osim onog najosnovnijeg, početnog, tj. psihološkog testiranja. Psihološko testiranje i prateći intervju, tzv. esploratvni intervju, samo su početni korak u dugotrajnom procesu psiholoških priprema. Sam čin testiranja i interpretiranja dobijenih testovnih rezultata nije nešto što će, samo po sebi, unaprediti kvalitet sportskog izvođenja. Svođenje čitave oblasti sportske psihologije na psihološko testiranje vodi ka pogrešnom zaključku da sportski psiholog i nije od neke realne koristi za postizanje boljih sportskih rezultata.

4. Predrasuda: Psihološke pripreme su samo za vrhunske sportiste

Istina: Psihološke pripreme su, u različitim vidovima, sastavni deo trenažnog procesa od najranijeg sportskog uzrasta do elitnog sporta.

U praksi se, paradoksalno, ispostavlja da elitni sportisti imaju najviše koristi od psiholoških priprema. Možda razlog za ovu činjenicu treba tražiti u nekim drugim osobinama vrhunskih sportista, npr. posvećenosti, koja čini da i „mentalnom treningu“ pristupaju potpuno predano i sistematski. Istina je da bi sa psihološkim pripremama trebalo, na adekvatan način, započeti još u najranijim uzrastima. Polaznici „sportskopsihološke edukacije“ podjednako bi trebalo da budu deca, budući takmičari, njihovi roditelji i treneri. Šampion se gradi od malih nogu.

5. Predrasuda: Psihološke pripreme su kratkotrajne

Istina: Psihološke pripreme se sprovode tokom čitave sportske karijere.

Psihološke pripreme,tj. mentalni trening, su proces koji se završava u trenutku kada ste doneli odluku da vam napredovanje u sportskoj veštini i takmičarski rezultat više nisu bitni. Do tada, kao trening tehnike i kondicije, „mentalni trening“ se podrazumeva. Drugim rečima, psihološka priprema je proces koji nema kraja, niti limita, koji je ciljan, sistematski, kontinuiran i praćen.

Razgovarali smo o mentalnoj snazi i psihi u sportu

test

Budućnost sporta iz ugla jednog od najtrofejnih trenera današnjice

Kejti Ledecki, najbolja plivačica slobodnim stilom u istoriji plivanja, osvojila je sve medalje koje su se mogle osvojiti i postavila svetske rekorde na 200, 400, 800 i 1500 metra značajno nadmašivši vremena prethodnih šampionki. Njen trener, Brus Gemel, komentariše: „Stalno me pitaju kako sam trenirao Kejti? Dođe mi da jednog dana celu priču skratim na jednu rečenicu: Kejti trenira kao konj i uporna je kao mazga“.

Naravno da je istina da ogroman deo Kejtinog uspeha leži u spartanskoj radnoj disciplini mada stručnjaci tajnu vide i u tome što ima jedan od najefikasnijih zamaha u plivačkom sportu. Kejti, pored više sati provedenih u bazenu, svakodnevno koristi dostignuća sportskih nauka. Revnosno analizira rezultate testova vezano za ishranu i krvotok i proučava video snimke sa trennga i takmičenja tragajući za načinima da dodatno unapredi pokrete ruku i šaka.

Postoji još jedna značajna komponenta Kejtinog uspeha o kojoj se ne govori naglas a koju trener Brus Gemel nagoveštava sledećom izjavom:

„Mislim da još nismo otkrili pravu moć ljudskog uma. To je sledeća prepreka koju moramo savladati u narednih 30 godina: da treniramo um kao što treniramo telo. To je polje na kome će u budućnosti biti najviše napretka“.

Šta je mentalni trening, čemu služi i kome je namenjen

Najuprošćenije rečeno mentalni trening je trening svesne kontrole emocionalnih i fizioloških reakcija koje nam se „spontano“, bez našeg uvida i želje događaju. Te neželjene reakcije često imaju negativan efekat kako na rezultate onoga što radimo tako i na celokupno fizičko i mentalno zdravlje i odnose sa osobama sa kojima radimo i živimo.

Mada je zbog same prirode aktivnosti mentalni trening nazastupljeniji u profesionalnom sportu i oblastima koje su fokusirane na vrhunsko postignuće danas je on nezaobilazni pratilac modernog biznisa i uspeha u gotovo svim profesijama. S druge strane i obični ljudi koji nemaju posebno izražene ambicije za poslovnom ili nekom drugom izvrsnošću nalaze da im je mentalni trening od velike koristi u očuvanju fizičkog i mentalnog zdravlja i opšteg osećanja životnog zadovoljstva i radosti.

Kao rezultat mentalne utrenirnosti osoba postiže znatno veći nivo samopouzdanja, ojačava kapacitet da se adaptira na stalno promenljive uslove života i rada, usavršava sposobnost „otpornosti“ (rezilijentnosti) u susretu sa teškim i krupnim zivotnim događajima i izazovima i postiče mentalnu fleksibilnost i agilnost u smislu otvaranja novih perspektiva.

Kroz mentalni trening učimo kako da mislimo efektivnije i kontrolišemo emocije i fiziološke reakcije.

Život i stres

„Bori se ili beži“ (fight or flight), tzv. „alarmna reakcija“ organizma, je biološki određen, nužan obrzac psihofizioloških reakcija u situacijama kada postoji realna (ili iracionalna) pretnja po očuvanje fizičkog (ili psihološkog) integriteta organizma. Alarmna reakcija se zapaža kod čoveka i svih viših organizama, uz gotovo identičan obrazac fizioloških reakcija.

U trenutku procene telesne ugroženosti okida se tipična fiziološka reakcija: autonomni (simpatički) nervni sistem preuzima primat, endokrine žlezde započinju povećano lučenje hormona, zenice se šire da bi propustile što više svetlosti, srčane kontrakcije i disanje postaju ubrzani kako bi se organizmu isporučila što veća količina kiseonika, skupljanjem površinskih krvnih sudova i znojenjem kože štiti se od povreda i sprečava obilno krvarenje u slučaju da do povrede dodje, širenjem krvnih sudova unutrašnjih organa omogućuje se priprema veće količine energije za rad mozga i mišića, digestivni trakt usporava varenje unete hrane kako bi se što više energije očuvalo, mišićni tonus se povećava radi pripreme za iznenadni brz pokret… Ova reakcija traje koliko i potencijalna opasnost i smiruje se završetkom borbe ili „begom na sigurno“.

Šta se dogadja kada nismo u stanju da se borimo niti postoji „sigurno mesto“ na koje se možemo skloniti? Šta se dogadja kada su uslovi života takvi da „alarmna reakcija“ biva izazivana svakodnevno, čak više puta na dan…? Šta nam je činiti u svakodnevnom saobraćajnom kolapsu, kada ne možemo stići na vreme niti bez posledica odustati od putovanja na odredište? Šta raditi kada svakodnevno bivamo provocirani sve neumerenijim poslovnim zahtevima i zajedljivim opaskama šefa, a nismo u situaciji da se sa njim „razračunamo“ niti sebi smemo dozvoliti opciju davanja otkaza? Šta kada se osetimo kao taoci sopstvenog života i poslovne karijere a nismo u situaciji da izaberemo drugu alternativu…?

U savremenom životu ovakvih situacija je mnogo, svakodnevne su i ne ostavljaju nam veliku mogućnosti izbora. Posebno opasnim ih čini odsustvo jasne svesti o drastičnosti posledica svakodnevne izloženosti. Cena, kada na red dođe plaćanje, biva previsoka…

Nažalost, pomenuta cena izloženosti svakodnevnom stresu najčešće biva „placena“ pojavom zdravstvenih simptoma.

Pojava simptoma je postepena i progresivna. Najčešće počinje sa blagim celodnevnim osećanjem umora (probudimo se umorniji nego kada smo legli), teškoćama pri uspavljivanju i plitkim snom, gubitkom energije, smanjenjem zainteresovanosti za svet oko sebe, osećanjem emotivne praznine, povećanjem iritabilnosti na situacije koje ranije nisu uznemiravale, impulsivnim emocionalnim pražnjenjima nad osobama u neposrednoj okolini, gubitkom seksualnog interesovanja i uživanja, pojavom „viška kilograma“, pijenjem „čašice više“, povećanjem broja popušenih cigareta… Nešto kasnije slede simptomi vezani za povišenje krvnog pritiska, srčane aritmije, opšti pad imuniteta sa čestim razboljevanjima, pojava osipa, ekcema, fleka na koži, bezvoljnosti, zanemarivanja vlastitog izgleda, glavobolja, ukočenja ledja, bolova u mišićima, osećanja strepnje i straha, izbegavanje socijalnih kontakata… Simptomi počinju da uzimaju svoj „danak“ na svim životnim planovima: intelektualnom, emotivnom, telesnom, socijalnom…

Biofidbek metod je jedan od najefikasnijih i najekonomičnijih metoda u kontroli nivoa stresa i eliminaciji njegovih simptoma. Za relativno kratko vreme uz primenu biofidbeka moguće je: